U centru pažnje američkih medija ponovo je predsednik Donald Tramp – ali ovog puta ne zbog uobičajenih gafova ili oštrih izjava, već zbog nečega daleko ozbiljnijeg.
Prema pisanju „Njujork tajmsa“, predsednik SAD ozbiljno razmatra globalnu preraspodelu moći. Ne kroz NATO, ne kroz UN, već direktno – preko stola, oči u oči, sa Vladimirom Putinom i Sijem Đinpingom.
Američki novinari ne kriju zabrinutost: čini se da Tramp ne želi više da igra uloge u već napisanim scenarijima, već da napiše sopstveni. A prema njihovim tvrdnjama, taj scenario je vraćanje na logiku 19. veka – svet podeljen u „sfere uticaja“ između tri dominantne sile: Sjedinjenih Država, Kine i Rusije.
Kako piše „Njujork tajms“, politički analitičari bliski republikanskom establišmentu veruju da Tramp vidi budući poredak kroz prizmu jasnih granica i uticaja. SAD kontrolišu Zapad, Kina dominira Istokom, a Rusiji se priznaju njene tradicionalne oblasti. Demokratski idealizam i širenje vrednosti – u ovom modelu – ustupaju mesto realpolitici.
Naravno, ovo je sve daleko od formalne doktrine, ali se niz Trampovih poteza uklapa u tu sliku. Setimo se, želeo je da kupi Grenland. Pomenuo je aneksiju Kanade. Čak je govorio o vraćanju kontrole nad Panamskim kanalom.
Za američke novinare to nisu bili ekscesi – već signali. Signali da Tramp ne želi da se SAD stalno šire po svetu, već da učvrsti njihov uticaj kod kuće. Preciznije: u svom „domaćem dvorištu“.
U tom kontekstu, njegovo ignorisanje situacije u Istočnoj Evropi dobija drugačije značenje. Ukrajina, kažu autori teksta, u Trampovom razmišljanju nije strateški prioritet. Ona je više tabla nego figura. Nešto preko čega se prelama odnos sa Moskvom – a ne glavni front.
Šta o tome kaže stručna javnost? Profesor međunarodnih odnosa na Harvardu, Monika Dafi Toft, ocenjuje da sve tri sile – SAD, Kina i Rusija – zapravo žude za vremenom kada je poredak bio jednostavniji. Kada su carstva postavljala granice, a ne institucije. Ideja o podeli sveta nije nova – ali se prvi put u savremenoj eri otvoreno stavlja na sto, makar u političkim analizama.
Ali ima i onih koji upozoravaju: svet danas ne funkcioniše po starim pravilima. Kinezi, podsećaju analitičari, neće odustati od svojih ambicija ni u tuđim zonama uticaja. Svet je umreženiji nego ikada. A podela sfere ne znači automatsku kontrolu.
Zanimljivo je i mišljenje ruskog vojnog blogera Jurija Podoljake. On tvrdi da je Tramp možda već u procesu sklapanja velikog sporazuma sa Moskvom i Pekingom. Ako je to tačno, kaže on, onda je Rusija ostvarila jednu od najvećih geopolitičkih pobeda u svojoj novijoj istoriji.
Ne samo da je zaustavila Zapad, već mu je – kako tvrdi – nametnula nova pravila igre. Čak i na mestima poput Ukrajine, koja je dugo bila u fokusu zapadnih ambicija.
Podoljaka podseća da je pre aktuelnih dešavanja u Ukrajini, Vašington razmatrao podelu sveta samo sa Kinom – bez učešća Moskve. Danas se, međutim, bez Rusije očigledno ne može. I to je, prema njegovim rečima, rezultat višegodišnjeg strateškog truda iz Kremlja.
U „Njujork tajmsu“ ipak ostaje primetan ton sumnje. Ljudi iz Trampovog okruženja kažu da on zapravo nema jasnu viziju. Njegove odluke su impulsivne, nepredvidive. Ipak, kako navode autori teksta, šira slika postaje sve očiglednija: Tramp ne vidi Kinu i Rusiju kao neprijatelje, već kao partnere – makar u dogovorima.
Sve to ostavlja prostor za pitanja. Ako Tramp zaista želi da podeli svet sa Sijem i Putinom, da li to znači kraj međunarodnih institucija kakve poznajemo? I šta to znači za male države – za one koje ne ulaze ni u jednu „zonu“?
Možda upravo tu leži najveća promena. Jer ako veliki odluče da igraju svoju igru – male više niko neće ni pitati.
Kurir
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
