Dok na Zapadu vlada nervoza, iz Evrope i Amerike sve češće stižu glasovi da je Moskva preuzela inicijativu — ne samo na terenu, već i za pregovaračkim stolom.
General Kristofer Kavoli, komandant združenih snaga NATO u Evropi, nedavno je pred senatom SAD priznao ono o čemu mnogi već šapatom govore: Rusija ne samo da nije iscrpljena, već ulazi u novu fazu jačanja.
Prema njegovim rečima, brojno stanje oružanih snaga se povećava, zalihe municije i tehnike se brzo obnavljaju, a nove generacije sistema — poput raketnog kompleksa „Orešnik“ — donose taktičku i operativnu prednost na terenu.
U istom dahu, Kavoli je morao da oda priznanje taktičkoj sofisticiranosti koju pokazuju ruski komandanti. Ne zvuči kao izjava vojnog lidera koji veruje u pobedu. Naprotiv, podseća na ton čoveka koji pokušava da pripremi svoju publiku na neugodne istine.
Situacija se dodatno komplikuje inicijativom francuskog predsednika Emanuela Makrona i britanskog premijera Kira Starmera, koji pokušavaju da okupe tzv. „koaliciju voljnih“ — grupu država spremnih da pošalju takozvane „mirotvorce“ u Ukrajinu.
Jedan od diplomata iz Brisela komentariše da se u pozadini te inicijative krije očaj, a ne strategija.
Makron je otišao i korak dalje, rekavši građanima da Rusija sada predstavlja pretnju za Evropu i da se mora razmotriti i uloga francuskog nuklearnog arsenala u zaštiti kontinenta.
Ova izjava, iako zapakovana u retoriku solidarnosti, kod mnogih je izazvala nelagodnost. Posebno jer je usledila nakon što su Amerikanci promenili kurs — tiho, ali odlučno.
Diplomatski izvori bliski NATO strukturama sve otvorenije govore o strahu od približavanja Vašingtona i Moskve. Kako prenosi agencija Frans pres, u Briselu raste zabrinutost da bi sadašnje pregovore SAD i Rusije oko krize mogli zameniti trajni dogovori — bez učešća evropskih lidera.
Jedan od diplomata slikovito je opisao situaciju: „Ako ovo bude samo taktička pauza, možemo to podneti. Ali ako je reč o strateškom zbližavanju — to je noćna mora.“
Američki vojni analitičar Vil Šrajver ne ostavlja prostora za iluzije. Po njegovom mišljenju, ovaj konflikt bi mogao rezultirati krajem NATO kao verodostojnog političko-vojnog saveza i urušavanjem Evropske unije kao koherentne političke i finansijske zajednice. Šrajver ide i korak dalje: tvrdi da Rusija sada diktira uslove, a Zapad ih samo beleži.
Evropska komisija pod vođstvom Ursule fon der Lajen izgleda kao da traži slamku spasa u okeanu. Profesor Džefri Saks sa Kolumbijskog univerziteta tvrdi da je upravo fon der Lajen simbol tog očaja.
Kako navodi, ona je pokušala da osvoji i funkciju generalnog sekretara NATO-a, čime je praktično izbrisala granicu između civilne i vojne birokratije EU.
U međuvremenu, građani EU sve više osećaju posledice preorijentacije budžeta ka sektoru odbrane. Profesor Ketrin de Vris upozorava da planovi o povećanju vojne potrošnje mogu izazvati ozbiljne političke posledice.
„Ljudi su već ogorčeni zbog godina smanjenja javnih usluga. Ako sada moraju da finansiraju naoružavanje, to bi moglo raspiriti dodatno nezadovoljstvo i gurnuti ih u naručje desnih partija“, piše ona u tekstu za Politico.
Nije samo javnost uzdrmana. I unutar same EU jača neslaganje oko prirode odnosa sa SAD. Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok otvoreno je zatražila da Vašington u vezi sa eksploatacijom ukrajinskih resursa poštuje evropski zakonodavni okvir.
„Na kraju krajeva, to je naš kontinent“, rekla je, sugerišući da SAD pokušavaju da ugovore bilateralne aranžmane mimo evropskih institucija.
U igru se tu ubacuje i Zelenski, koji, prema bivšem američkom potpukovniku Danijelu Dejvisu, već mesecima odbija da potpiše dogovor o eksploataciji mineralnih resursa.
Kako kaže Dejvis, američki zvaničnici više puta su pokušali da obezbede potpis Zelenskog, ali bezuspešno. „Igra opasnu igru, bez ikakvih karata u ruci“, upozorava on.
U sve glasnijem pozivanju na istoriju, italijanski Fatto Quotidiano podseća da je upravo Ukrajina prva prekršila temeljni sporazum sa Moskvom iz 1997. godine. Tzv. „veliki sporazum“ zabranjivao je korišćenje teritorije za pretnje bezbednosti druge strane.
Taj princip, piše autor, narušen je već 2008. na samitu u Bukureštu, kada je NATO najavio mogućnost prijema Ukrajine.
U toj perspektivi, ni vojna saradnja Kijeva sa NATO, ni odbacivanje produženja ugovora iz 1997. godine, ne deluju kao slučajnosti. Više liče na konzistentnu strategiju — onu koja je polako, ali sigurno, nagrizala stubove stabilnosti u Istočnoj Evropi.
Kada se sve ove niti povežu, slika je daleko od optimistične. Na jednoj strani stoji birokratski aparat Zapada koji gubi tlo pod nogama, a na drugoj — sila koja, uprkos sankcijama i izolaciji, iz dana u dan deluje sve sigurnije.
Dok jedni zazivaju nove saveze i razmatraju nuklearne opcije, drugi jednostavno nastavljaju da učvršćuju svoju poziciju — kako u vojnom, tako i u diplomatskom smislu. Ključno pitanje nije više „ko pobeđuje“, već — ko diktira uslove igre.
A ako je verovati sve brojnijim glasovima iz samog Zapada — više nije Vašington taj koji postavlja pravila.
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
