Amel Jakupović objavio je na Facebooku komentar o urušenom sistemu javnog zdravstva u Sarajevu koji je izazvao brojne reakcije građana. Jakupović je detaljno opisao kako je izgledao proces dijagnostike i liječenja njegove majke od zloćudne bolesti.
Njegovu objavu prenosimo u cijelosti, bez intervencija:
– Nekako istovremeno kada smo saznali majčinu dijagnozu, u medijima sam pročitao da je bolestan i Halid Bešlić. Nije mi bilo svejedno, ni za jedno.
Ni za mater, koju beskrajno volim, ni Halida, koji mi se u životu podrazumijeva. Dođe mi ko dio mog habitusa, iako nisam poklonik muzičkog žanra. Njegove pjesme su uvijek bile rado slušane i nismo prebacivali kanal kad bi se on pojavio. Halid je to.
Suočavajući se, na svoje veliko iznenađenje, katastrofalnom neefikasnošću i konfuzijom medicinskog sistema koji mojoj majci nije sedmicama mogao uspostaviti, tj. potvrditi dijagnozu malignog karcinoma (koju smo, by the way, odmah u startu dobili na jednoj privatnoj poliklinici), nekako istovremeno sam na KCusu ugledao i Halida. Majka leži na nosilima, Azra i ja se svađamo sa doktorima, a Halid u kolicima, nekako prepadnut i odsutnog pogleda. Dok su ga doktori žurno vodili sa odjela na odjel, uspostavljajući hitnu dijagnozu, ja sam pokušavao bahatom doktoru na gastro (Goran J. iz Viteza, specijalizantu) objasniti da majka ne mora kardiologu, da nismo pozitivni na Hepatitis B, da ne moramo ortopedu… I opet mi je bilo Halida žao. Nekako, ako njemu nešto bude, ko da će i meni. Samo da bude bolje… doći će valjda i moja majka na red za dijagnozu.
Krenusmo od porodičnog, pa na gastro, pa na radiologiju, nefrologiju, pa opet porodičnom, pa nakon dva mjeseca na konzilij, pa onkologu. A imamo dijagnozu od prvog dana! Potvrđenu kroz CT i biopsiju! Džaba!
A majka kopni. Gledam je kako nestaje na moje oči. Od nekad gorde i ponosne žene ostao je samo ponos, utrpan u 50 kila nejakih kostiju, koje više ne mogu da nose ni sebe, ni bolest, ni život, nikoga! Više volje za životom u tih 50 kila nema. Razumijem je. Ne prihvatam, ali razumijem.
U hitnoj mi mlada doktorica, svježe ofarbana u plavo, kaže da oni nisu taxi služba kad ih pitam je li rezon odvesti majku i probati da je hospitaliziraju. Ne bi ona da joj se tehničari lome nosajući moju mater valjda, šta li, ali mogu nju pred nama masirati ispred zgrade dok čekamo sanitet.
Da, vjerovali ili ne, danas nije dovoljno da imate karcinom da bi vas hospitalizirali. Idi kući, pij supice, mijenjaj pelene i pij probiotike.
I tako, čujem danas Halid počeo da prima terapiju. Drago mi, Halid je to. A moja majka nije dobila ni tabletu, ni infuziju. Leži kod kuće i čeka svoj red. Mi se slomismo da joj olakšamo i probamo ublažiti muku, ali ne ide nam. Šteta, bilo bi pravedno da sistem svakog tretira isto. Naši roditelji su to zaslužili. Od njihovih para su izgrađeni klinički centri, od mojih ih bar kreče zadnjih 30 godina. Nažalost, koristi od njih nemamo, kad je najpotrebnije.
Čuvajte svoje, čuvajte sebe, jer ako niste neko, onda ste niko i ne nadajte se previše…
