Reporter lista Danas, Marko Čonjagić, ove godine prvi put je boravio na komemoraciji žrtvama genocida u Srebrenici.
Tekst kojeg je Čonjagić objavio za list Danas, dan nakon 11. jula, u nastavku prenosimo u cjelosti, bez intervencija:
“Kasnilo se. Ne baš kao sa Rezolucijom o genocidu u Srebrenici 29 godina, ali se kasnilo dovoljno da se ne stigne na vreme.
Za sve je kriv nekakav ključ koji je trebalo da bude u Balkanskoj ulici, ali je završio u Jug Bogdanovoj.
Da nesreća nikad ne ide sama i da u nas ne može ništa jednostavno kad imamo priliku da ga zakomplikujemo, uverio nas je vozač kombija koji je, umesto da skrene levo i uđe u željenu ulicu, odvezao ukrug preko Brankovog mosta ne bi li nas dostavio do neplanirane adrese.
Tako je počelo putovanje za Srebrenicu, na obeležavanje 29. godišnjice genocida koji je, između ostalih, počinio krvožednik i osuđeni ratni zločinac, general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, 11. jula 1995. godine.
Žene u crnom, sa kojima sam putovao, jedile su se što smo umesto u planiranih šest sati izjutra krenuli u 20 do sedam i što nećemo stići na komemoraciju koja je zbog vrućina sa uobičajenih 12 časova pomerena na pola 11.
No, stigli smo, što je bitno.
Prvo osećanje koje sam osetio bilo je već na granici – poniženje – što moramo da pređemo „našu“ i „njiovu“ granicu.
Zatim su se osećanja samo mešala.
Ništavni smo bili spram bosanskih planina i šuma, reka i ljudi. Ljudske dobrote. Posramljeni što su neki pripadnici „našeg naroda“ ubili više od 8.000 pripadnika isto toliko „našeg naroda“.
Tuga je samo gradirala. Od osvešćivanja da ideš u mesto na kom su pobijeni toliki nedužni ljudi buktalo je postepeno dok nismo stigli. Vrhunac tuge se osetio tamo.
Prva stanica nakon proboja kroz nepreglednu kolonu vozila bilo je Udruženje Pokret Majke enklave Srebrenica i Žepa, gde su nas ugostili, pre ulaska u kompleks.
Tu su se u fuziji spojila sva osećanja – tuga, posramljenost, ništavnost, sramota, poniženje. I to upravo zbog svih tih ljudi tu.
U svim svojim obavezama, one su tugu nosile, bez obzira na vreme i brige koje su imale zbog organizacije i našeg ugošćavanja, a u šta se verovalo da će im bar za trenutak odagnati misli od članova svojih porodica koji su pobijeni.
Na trenutak ih je obradovao, izvukao osmeh, naš prilazak, zagrljaj i poljubac u obraz.
One nisu osuđivale ljude iz Beograda već su ih ugostile. To je bila, makar moja, prva spoznaja sa nečim o čemu se u Srbiji samo šuplje priča – oprostom.
Nisu nas osuđivale, nisu nas mrzele. Cenile su naš dolazak. Za razliku od vlasti moje zemlje, one nas nisu nazivale genocidnim.
U kompleksu na dženazi, bilo je dosta ljudi, ali će se od pristunih čuti „bilo ih je ranije i više nego danas“. Činilo se da je porodicama trebao mir da ožale svoje, ali su se „pozerski“ nakačili političari koji će da daju izjave i koriste događaj u svrhu samopromocije i populizma.
I to je bilo ružno. Nismo ih pustili da žale.
Međutim, dalo se uočiti još nešto.
Genocid u Srebrenici i Rezolucija donesena u Ujedinjenim nacijama kojom se predviđa da se 11. juli obeležava kao Međunarodni dan sećanja na srebreničke žrtve, u isti koš strpala je poziciju i opoziciju u Srbiji.
Ni jedni ni drugi nisu se pojavili u Srebrenici i pružili podršku u patnji, postali sapatnici, sa majkama (osim ŽUC, Aleksandra Olenika i ministra Usame Zukorlića).
Koliko god odvratno bilo što srpske vlasti koriste Rezoluciju da ubede srpski narod da Zapad i Bošnjaci žele Srbe da proglase za genocidan narod (što ne postoji niti iko želi da uradi), a sve zarad dobijanja glasova, tako se i opozicija Srbije kukavički nije oglašavala o Srebrenici – možda jer imaju isti stav kao pozicija da negiraju genocid ili da ne bi izgubili glasače – što uostalom nije ni bitno.
Svako ko se nije pojavio 11. jula u Srebrenici saučesnik je genocida. Iz toga se izvukao zaključak da Srbi i jesu genocidan narod – ne zato što im to neko nameće, već zato što oni to silno žele. Pa neka im, nek budu.
Po povratku u Udruženje, sačekao nas je isti prizor kao i pri dolasku – nasmejani ljudi koji nas teraju da jedemo pite, punjene paprike, kolače i da pijemo kafu.
Ubeđivanje Staše Zajović da moramo da krenemo kako bismo se u dogledno vreme vratili za Beograd sa Munirom Subašić nije imalo nikakvog efekta. Munira je bila jasna – „morate da jedete“.
I dok su se njih dve prijateljski ubeđivale tanjiri i sve je već bilo ispred nas.
A kada smo stvarno krenuli za Beograd bili smo zadržani radi fotografisanja. Zajednička fotka (ne pozerska kao u političara) bila je simbol svega i svačega – od toga da one cene dolazak dobrih ljudi iz Srbije, da je njihova ruka, kako mi je rekao Murat Tahirović, uvek ispružena, do toga da su svi dobri ljudi, i oni koji su činili zločine pa se pokajali, uvek kod njih dobrodošli.”
N1
