“Znate ono kad vam neko kaže: ‘Ma, dosadili ste više s tim Dodikom, ajde, ba, sve je to isto…’
To je ta tačka kada je cilj postignut. Narod je otupio, a nenormalno je postalo normalno. Poput života u državnom udaru! Mi smo u pogrešnom vozu, a Dodik je kondukter.”
Sretna vam četrdesetnica!
Tebi, meni, nama svima — sretna četrdesetnica državnog udara!
Jer ako već niko drugi neće da čestita, evo mene — neka bude da barem neko pamti važne datume.
Danas je, naime, tačno 40 dana otkako Milorad Dodik urinira po Ustavu, gazi zakone, protjeruje ministre, putuje uzduž i poprijeko s optužnicom u džepu, i pritom se, da prostite, sprda i s državom i sa svakim ko još vjeruje da ovdje postoji država.
I znate šta je najgore?
Ima pravo. Jer — države nema.
U tih 40 dana čuli smo sve moguće razloge zašto se Dodik ne može, ne smije i neće hapsiti.
Raspisane potjernice? Imamo.
Zakonske osnove? Imamo.
Ustavnu krizu? Imamo.
Institucije? Imamo.
Ali volje?
Nemamo.
Jer ko bi ga, da prostite, hapsio?
SIPA se zakopčala do grla. Tužilaštvo se pravda kao srednjoškolac koji nije uradio zadaću jer mu je mačka pojela Ustav.
Političari nam objašnjavaju da “nije vrijeme”.
Pa dobro — koji je to tačno datum kad jeste vrijeme da se uhapsi čovjek koji otvoreno vodi državni udar?
Kad?
Kad potpiše nezavisnost RS-a?
Kad zatvori granice entiteta?
Kad na Dnevniku RTRS-a počne vijest s: “Ovdje Nezavisna Republika Srpska”?
Pa, ljudi — sve je to već počelo!
A mi?
Mi slušamo nemušte, patetične, kilave izgovore koji zvuče kao kad dijete mulja da nije ukralo čokoladu.
Čitamo saopštenja.
Šutimo.
Plaćamo.
I čekamo da prođe.
Jer sada smo već u fazi kada Dodik ne prijeti samo hapšenjem — on tuži, proganja, mijenja zakone kao čarape.
A zna da može.
Jer ako ga do sada nisu uhapsili — neće nikada.
Zna on, znamo i mi.
Zna i Interpol, koji više služi kao ukrasna etiketa — nešto između francuske sobarice i engleske (pokojne) kraljice.
Zna i međunarodna zajednica, koja je u BiH trenutno prisutna samo u tragovima — nešto manje od alkohola u bezalkoholnom pivu.
Dakle — ništa od hapseće rabote.
A lokalni političari?
Oni su se već počeli miriti s dvovlašćem.
Dodik tamo, oni ovamo.
Sve je to “realnost na terenu”.
Jer ako već ne možemo spriječiti državni udar — hajde da ga, fino, politički obradimo, zapakujemo i prodamo narodu kao “kompromisno rješenje”.
I tu dolazimo do najopasnijeg dijela — svenarodne otupjelosti.
Znate ono kad vam neko kaže:
“Ma, dosadili ste više s tim Dodikom, ajde, ba, sve je to isto…”
To je ta tačka kada je cilj postignut.
Kada vam država pukne pred očima, a vi slegnete ramenima jer više ni da vrisnete ne možete.
Kada vas je sram što ste se uopće nadali pravdi — znajte da je gotovo.
Kad se abnormalno normalizira, a zločin postane forma.
Kad Dodik saopšti da RS donosi svoj zakon o stranim agentima, a vi kažete:
“Pa dobro, šta sad…”
Kad prođe pored vas s lisicama u džepu, a vi pomislite:
“Valjda zna šta radi.”
E, tu smo.
To je ta stanica.
To je ta četrdesetnica.
I što reče jedan mudrac iz vladajuće koalicije:
“Narod više ne reaguje na ništa.”
Pa i kako bi, kad su ga uveli u pogrešan voz još ’95., i od tada ide — iz pogrešne stanice u pogrešnu stanicu.
Ali ne brinite — narednih 40 dana obećava još veći spektakl:
• Dodik otvara ambasadu/predstavništvo RS-a u Moskvi.
• Sud RS-a izriče zatvorsku kaznu Ustavnom sudu i sudijama BiH.
• SIPA raspisuje potjernicu za samom sobom.
• Schmidt sam sebe izbacuje iz BiH.
Čini vam se smiješno?
Ali luđe stvari su se već desile.
A vi, pošteni narode, i dalje finansirajte sve ovo i gledajte kako vam država odumire — u prijenosu uživo.
Jer kad jednom uđeš u pogrešan voz — svaka stanica je pogrešna.
A kondukter se zove Milorad Dodik.
Sretna vam četrdesetnica.
Dragan Bursać /KOLUMNA
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
