Ona je na kraju istakla da se gorko pokajala što je sedela na dve stolice, te da je zbog toga ostala potpuno sama.
Jelena, kada je pogledate, deluje kao svaka obična, savremena devojka. Završila je fakultet, lepo se oblači, nije bahata, vredna, ima posao… nikada ni za trenutak ne biste pomislili da “iz mire tri đavola vire”! Ona je dva meseca održavala ljubavnu vezu sa dva mladića… dok sve nije puklo!
Onako naglas, da ceo komšiluk čuje! Ovo je njena priča, za koju je javnost saznala 2017. godine.
Imala sam dečka još iz srednje škole. Veza duga deset godina, nekako predvidiva, sve se znalo kad i šta. Mihailo je uvek bio divan prema meni, pažljiv, nežan, ali u svakom trenutku sam znala kako će da reaguje, na šta se ljuti, čemu se raduje, gde voli da putuje, ko ga nervira… pored njega sam bila mirna i sigurna, voljena, nema šta. Njegovi i moji su nas polako pritezali da se venčamo i zasnujemo porodicu, blizu smo tridesetoj. Ali meni nekako nije bilo vreme za to. Sve je bilo u redu, ali nekako sam htela neku promenu, neko osveženje.
Stala bih ispred ogleda i pitala sebe: To je to? Devojački život bez mnogo uzbuđenja, miran, voljena jesam ali… jesam li baš uživala do daske? Nisam! Da li sam osetila neko veliko uzbuđenje da mi srce iskoči… nisam! (Dobro, jesam, kad sam kao tinejdžerka poljubila prvi put Mihaila, ali to je bilo tako davno…).
Nisam bila zadovoljna. I to je bila prva greška. O tome nisam pričala sa Mihailom. Sama pomisao na to me smarala, jer sam znala da će se ljutiti, uvrediti i da mu neće biti jasno šta tačno želim. Razumem ga. Nije ni meni bilo jasno. Dok nisam srela Ognjena…
Pojavio se u firmi kao novi šef. Možda ga ne bih primetila da na sebi nije imao tako izazovan parfem. Kad je prošao pored mene, morala sam da se okrenem i pogledam. Bum!
Crna kosa, kratko šišana, zelene oči, vitak stas, pune usne… šta da kažem, pravi filmski tip! A kad se osmehnuo… joj! Zbogom pameti!
Devojko, priberi se, imaš Mihaila! Imaš Mihaila, imaš Mihaila… ponavljala sam sebi do besvesti.
Bilo me sramota što sam na novog dečka tako reagovala, kao neka šiparica, kao da muško nikad videla nisam. Ali jesam, i to Ognjena!
Da se ne lažemo, kako su dani prolazili, a moj pogled bežao na njega osam sati dnevno, ono ponavljanje Mihailovog imena nije imalo više nikavu snagu.
Kada bih došla kući i čula pitanje “kako je bilo na poslu”, odgovarala sam sa “uobičajeno”.
Tih dana dečko je počeo da me pita i: “Što si se tako picnula za posao? Imate neku proslavu?”
E, moj dobri Mihailo…
Bila sam u uskoj haljini, poslovni stil sav u tonu, čak sam stigla i da se isfeniram. Imali smo poslovni sastanak, tu je bio i Ognjen. Fatalni Ognjen…
Na pauzi mi je prišao i ponudio me kafom. Počeli smo da pričamo. Bilo je čarobno, uzbudljivo, kao da nismo bili u firmi ispred kancelarije za sastanke. Pričali smo o svemu, smejali se, a svaki put kada bi me prodorno pogledao, seklo me preko stomaka, znaju zaljubljeni o čemu pričam.
Došla sam kući preko oblaka, nečujno, srećno. I obradovala se što Mihailo putuje. Tu neće biti lica zbog kojeg osećam sramotu, grižu savesti, ubeđenje da sam klasičan ženski ološ koji ne zna šta hoće i “nabija rogove” dečku.
Sloboda! Možda je to što sam htela? Tako sam razmišljala i bila srećna. Sledeće jutro trebalo mi je pola sata da izaberem šta ću da obučem, još pola sata za šminkanje, pre sam se spremila za matursko veče, čini mi se.
A na poslu on! Jedva sam čekala pauzu, a prihvatila sam poziv i za piće posle posla. Na nešto nisam računala tog dana. Ostala sam sa njim i na večeri. Bilo je kao na filmu.
Sledećih dana to je već postala rutina, a ja sam osećala svakim danom sve bolje. Njegov lik mi je bio stalno pred očima. A kada bih se setila Mihaila koji negde tamo radi, brisala sam tu sliku momentalno, a problem gurala ispod tepiha.
Došla je subota i izlazak. Noćni život pretvorio se groznicu subotnje večeri sa eksplozivnim se*som i orga*mima od kojih sam vrištala. Ono što me najviše plašilo je što sam želela reprizu, nisam se kajala što se dogodilo.
Vratio se Mihailo. Dočekala sam ga sa večerom, vinom, svim onim što voli. On srećan, ja… ne mogu ni danas da objasnim taj osećaj. Bilo mi je žao Mihaila, nisam smogla snage da mu kažem. Krenuo je pakao dug dva meseca.
Krila sam Ognjenu da imam dečka, odnosno rekla sam mu da sam prekinula ne tako davno dugu vezu, Mihailu nisam govorila ništa. I sve bilo dobro dok Mihailo nije počeo da prigovara što nema više bliskosti, se*sa… a mene je uvek bolela glava, imala sam temperaturu, grip, upalu bešike, dijagnoze su se samo nizale. Ognjen, s druge strane, nije mogao da razume zašto ne želim da prespavam kod njega i što bežim iz kreveta kući… e pa zato što me boli zub, što mi dolaze roditelji, što imam onu čuvenu upalu bešike. Lagala sam ne trepćući.
U jednom trenutku više nisam znala šta kome govorim! Nisam o tome ni sa kim pričala, ko bi to razumeo!
Teret je iz dana u dan bivao sve veći dok se jednog dana nije slomio preko moje kičme.
Mihailo je došao u firmu da me iznenadi. Osećao je problem pa je hteo da me iznenadi. I uspeo je u tome! Ušao je sa buketom cveća. Uhvatio me u kafenisanju sa Ognjenom. Ali u tom trenutku je i samo pogledom svima bilo jasno o čemu se radi. I ko je glavni krivac za glupi trougao!
Da je bila neka jama pa da padnem u nju u tom trenutku, lakše bi mi bilo. Ali nigde jame, samo Mihailov prekoran pgled, i Ognjenov zbunjen sa izrazom lica “razočarala si me”.
Mihailo se upoznao i pozdravio sa Ognjenom, ljubazno se (koliko je to u tom trenutku moglo) osmehnuo i otišao. Tres! Znala sam da taj tresak vrata znači za njega kraj. Ognjenu sam ispričala sve i pobegla sa posla.
Mihailo je spakovao je stvari bez i jedne reči i otišao. Nije mi ništa rekao , napisao, tražio, patetisao. Divni Mihailo, naspram mene izdajnice! Slomila sam se i plakala danima. Po ko zna koji put Mihailo je ispao džentlmen, sa potezima vrednim divljenja.
Ognjen? Bio je razočaran, kao što sam i mislila. Nisam ga zvala, nije me zvao. I tako mesec dana.
Na poslu smo se izbegavali koliko je to bilo moguće. I dalje mi se dopadao, privlačio me, ali njegov pogled više nije bio prodoran, već hladan. Sekao me preko stomaka, ali više nije zaljubljenost bila u pitanju, već bol.
Zbogom i tebi Ognjene! Od voljene devojke skoro pred oltarom do usamljene i posramljene trebalo je svega tri-četiri meseca!
Mislim da je svima jasno šta se dogodilo, rekli su mi, ni prva ni poslednja sa takvim iskustvom. Ipak, možda neko može nešto i da nauči iz mog.
Izgubila sam dva muškarca, alli sam našla mir, više nikog ne lažem i više nikad neću! Neću tražiti leba preko pogače! Svoju lekciju sam naučila!
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
