Emotivna priča o Lidiji (36) koja živi ŽIVOT zahvaljujući Lejlinoj (20) jetri: ”Ona je sada kao naša”

Uisto vrijeme u Bijeljini Fatima i Kasim Emšija proživljavaju najteže trenutke u životu. Njihova kćerka Lejla je iznenada umrla zbog izliva krvi u mozak. U najvećem bolu odlučili su da zavještaju njene organe, a jetru je dobila Lidija.

Poziv 2018. Lidija Stojanović će pamtiti zauvijek. Ona je danas uspješna i lijepa mlada žena, master inženjer arhitekture, koja kroz život korača sigurnim koracima. Sada je tako, a prije samo sedam godina bila je preplašena djevojka koja čeka na transplantaciju jetre da bi mogla da preživi. Iza nje su teške godine neizvjesnosti, koje je uglavnom provela u bolničkim hodnicima, čekajući da stigne najvažniji poziv u životu. Djetinjstvo i mladost bili su obojeni strahom, uz zlokobno pitanje koje je stalno lebdjelo u vazduhu: “Bože, da li ću dočekati novu jetru?!”

– Moj poziv stiže par mjeseci kasnije, na Bogojavljenje, 2018. Čekala sam taj poziv šest godina, ako računamo i vrijeme provedeno u Italiji, i konačno je stigao – rekla je ona.

I poslije četiri godine sjeća se tog dana do najsitnijeg detalja.

– Mama me je probudila rano tog jutra pozivom i pitanjem da li su me pozvali na transplantaciju. Onako pospana, rekla sam joj da nisu i začuđeno je pitala zašto me to pita. Odgovorila mi je da je sanjala nebo puno zvijezda i da je, pošto zamisli svake godine istu želju na taj dan, bila ubijeđena da su me u toku noći pozvali – rekla je ona.

Samo dva časa kasnije Lidiji je zazvonio telefon.

– Dr Miloš Štulić mi je rekao da se pojavio organ i da dođem u Urgentni centar. To su trenuci kada zaista proživljavate pravi emocionalni rolerkoster. Osjećate sreću, strah, zahvalnost, uzbuđenje… Ali volja za životom jača je od straha – rekla je ona.

A jetra koju je Lidija dobila bila je Lejlina. I poslije šest godina ona je upoznala porodicu svoje donorke.

Sjećanje na Lejlu. Suze zbog gubitka. Osmijeh zbog spasavanja jednog mladog života. Držanje čvrsto za ruku. Emocije koje nezaustavljivo naviru bez želje da se kontrolišu. Preplavljeni neobjašnjivim osjećanjima, dok sjede u Lejlinoj sobi i razgovaraju o danu koji je bio presudan za obje. Taj dan ih je spojio i ti osmijesi uz suze na licu majke koja je izgubila kćerku kada joj je bilo tek 20 godina bili su svojevrsno olakšanje – barem nepravedan prerani odlazak njene jedinice nije bio potpuni gubitak. Jedna mlada, prelijepa i predivna djevojka nastavila je da živi zahvaljujići njenoj Lejli.

“Konačno sam mogla da je zagrlim i izljubim”
– Prije nego što smo se upoznale, čule smo se mnogo puta i kada smo se vidjele uživo, imale smo utisak da se već znamo, ali srećne smo što smo konačno imale priliku da se zagrlimo i izljubimo – drhtavim glasom rekle su Fatima i Lidija, koje se ne mogu otrgnuti utisku koliko Lidija i Lejla liče.

FOTO: SNEŽANA KRSTIĆ/RINGIER
FOTO: SNEŽANA KRSTIĆ/RINGIER

A da nije samo fizička sličnost ono što povezuje Lidiju i Lejlu, otkrila je Fatima – žena mirne naravi, velike empatije i ogromnog srca.

– Njih dvije imaju i dosta sličnih osobina. Obje su emotivne. Lejla je voljela da se bavi humanitarnim radom. Bila je vesela kao što je Lidija sada – priča Fatima.

A onda su se obje sjetila tog sudbonosnog 18. januara 2018. godine. Lidiji su iz bolnice javili da se pojavio donor i da je u pitanju jedna mlada djevojka koja je tragično izgubila život. Ta djevojka bila je Fatimina Lejla.

“Mama, jako me boli glava”
– Lejla je tog dana trebalo da bude u Tuzli. Studirala je žurnalistiku i trebalo je da ima ispit, ali je došla zbog svadbe njene sestre od tetke. Pokazala mi je slike sa vjenčanja, ručala, presvukla da malo odmori i da uveče ide na proslavu. I odjednom ju je zaboljela glava. Rekla mi je: “Mama, jako me boli glava i koči mi se vrat”. Brzo sam pozvala supruga i taksi da odemo u bolnicu. Već nije mogla da stoji. Kada smo došli u bolnicu bila je u komi. Suprug je pitao da li može da ide dalje, a doktorka je dozvolila samo ukoliko može da podnese put. Tada su suprugu rekli da je pukla aneurizma, odnosno da se desio izliv krvi u mozak – rekla je Fatima.

Krenuli su za Beograd. Lejla u komi, u kolima Hitne pomoći, a Fatima automobilom, sa Lejlinom sestrom Alisom i njenim mužem.– Ispred Urgentnog centra u Beogradu čekao nas je naš rođak Dragan koji nam je rekao da su Lejlu već pregledali, da je u lošem stanju. Nadali smo se da će preživjeti. Ali, doktor u Begradu nije okolišao. Rekao je da mozak pliva u krvi i da će ostati tu na aparatima – drhtavim glasom prepričava Fatima.

Sutradan su im saopštili da mozak nema više nikakvu funkciju i da nema potrebe da Lejla bude više na aparatima. Tada su ih upitali za doniranje organa. A Lejla kao da je nekada predosjetila, pa je svojoj majci jednom rekla da bi voljela da spasi nečiji život na ovaj način i da je to jako human gest.

Lejlina želja je bila da donira organe
– Otišla sam da vidim Lejlu i u tom šoku sam se odmah sjetila tog razgovora. Kontaktirala sam supruga i rekla doktorima da mogu da doniraju organe – Lejlinu jetru i bubreg. Srce je dugo bilo na aparatima i oštetilo se. Da me to nisu pitali, ostala bi mi žal kasnije jer znam da je to bila njena želja – sjeća se Fatima, a Lidija (34) dodaje da je ponosna što je dobila priliku da jedna tako divna djevojka nastavi da živi kroz nju i da joj se san sada konačno ostvario nakon što je upoznala ljude koji su joj omogućili da živi i imala priliku da im se zahvali.

A samo Fatimina duša zna kako joj je bilo u tim trenucima kada se oprašta od svoje kćerke, koju su ona i suprug pokušavali 12 godina da dobiju i koja je bila jedina svjetlost u životu, i odlučuje da donese jednu tavku uzvišenu i humanu odluku.

“Lidija je sada kao naša”
Fatimi su bile potrebne tri godine da smogne snage i da potraži one u kojima živi dio njene Lejle, sve dok prošle godine u junu njihov rođak nije čuo Lidijinu priču na televiziji, kada su njih dvije stupile u kontakt.

Kćerka Lejlinog kuma javila se Lidiji na Instagramu i zatražila kontakt, a onda su se Lidija i Fatima čule su se telefonom.

I ma koliko se trudile da budu jake i razgovaraju bez suza, obje su se odmah rasplakale.

Susret uživo je bio još emotivniji.

– Gubiš nekog bez koga ne možeš da zamisliš život, ali sam svjesna da tu nema spasa. I kada je to, zašto da neko drugi ne dobije šansu da živi. I tu je sada naša Lidija. I kada sam je vidjela prvi put, osjetila sam neko olakšanje. Kao da sam vidjela svoju kćerku – priča ova hrabra majka, pa dodaje:

– Ona je sada kao naša. Ja vjerujem u Boga i u sudbinu. Da je Lejla tog dana bila u Tuzli, sve bi se tamo desilo i možda bi bio spasen neko drugi. Ovako je vjerovatno to bilo namijenjeno baš Lidiji. Za kraj želim da kažem da za moju Lejlu nije bilo spasa, ali da je zahvaljući njenim organima spasen jedan život. Zato želim da poručim da svi koji mogu urade isto, jer osjećaj da je spasen nečiji život i da neko vaš kroz nekog drugog živi je poseban.

(Balkan X portal/BLIC)