CENIĆ: “Nije važno što se Mile i Dragan obožavaju, nije važno što su Zoran i Mile sada u ljubavi. Srbija je Srbija”

– Baš, onako, divna jedna atmosfera za ove regionalne integracije, bilo da govorimo o Otvorenom Balkanu ili o Zajedničkom regionalnim tržištu. Naročito nakon. izjava visokih dužnosnika Srbije i Republike Srpske na proslavi u Banjaluci, piše Cenić.

Svak se svoga zla boji. Kaže poslovica. Priboj, Janja, Prijedor, Novi Pazar… Slike koje prizivaju zlo, priznaju zlo. Ako misle da prkose bilo kome, onda su gorem neznanju i zabludi nego što i najluđi može da pretpostavi. Ili je smišljeno ne bi li se i Bošnjacima toliko smučilo da i sami počnu da prizivaju raspad države, a u Srbiji stvaranje atmosfere da više nemaju kuda.

Samo ne znam ko će onda biti kriv za sve, na koga će se projektovati ta slika o ugroženosti, ko će biti ta opasnost za srpsko nacionalno blagostanje. I koje će posledice po Srbiju i Republiku Srpsku biti?! Batina ima dva kraja, a ko vetar sije, buru žanje. Nemoj posle da bude šta to bi i samo smo se šalili. Jer to su oni isti koje Srbe u Sarajevu zovu Alijinim Srbima, pa bih rekla da sledom logike Srbi u Nemačkoj su Merkelovi/Scholzovi; Srbi u Americi Bidenovi; Srbi u Austriji Schallembergovi.

I da ne nabrajam.

Kako li zovu ono Srba što je ostalo u Hrvatskoj? Jesu li Milanovićevi ili Plenkovićevi? Ili nisi Srbin ako nisi u Republici Srpskoj ili Srbiji? Nemaš pravo da voliš rodni grad ili selo? Dok te dave satima pričom o svom selu, koje je opustelo i gde, eto, neće ljudi da se vraćaju. Je li načelnik Bosanskog Grahova, inače član SNSD-a, Alijin/Bakirov Srbin? Ili Dušica Runić, načelnica Drvara, takođe kandidat SNSD-a? Nebojša Radivojša, kandidat SNSD-a, načelnik Glamoča?

A posle ovih pitanja očekujem bar desetak poruka da me upute u sve postulate legitimne Srpkinje, uz obavezni pokušaj uvreda. Bez argumenata, kako i dolikuje onima koji nikada nisu naučili bilo šta i iz nedavne prošlosti. Sve dok ne dobiju preko usta.

Onda će s druge strane salva o genocidnom narodu, genocidnoj Republici Srpskoj i svim zlim Srbima na planeti. S treće strane čekaju poluvreme da i oni prošaraju po Bošnjacima, a u Hrvatskoj da sruče još neki automobil sa tablicama Srbije u more. Nije važno što se Mile i Dragan obožavaju, nije važno što su Zoran i Mile sada u ljubavi. Srbija je Srbija. Ne znači im ništa što je Mile Acin mali od palube.

Baš, onako, divna jedna atmosfera za ove regionalne integracije, bilo da govorimo o Otvorenom Balkanu ili o Zajedničkom regionalnim tržištu. Naročito nakon izjava visokih dužnosnika Srbije i Republike Srpske na proslavi u Banjaluci.

Jer, samo je Zajedničko regionalno tržište u okviru Berlinskog procesa potpisalo svih šest zemalja, dok Otvoreni Balkan za sada podrazumeva tri zemlje, Kosovo se povuklo, u Crnoj Gori pola hoće, pola neće, kao i u Bosni i Hercegovini. Logika je jasna: ono pola Crne Gore i pola Bosne i Hercegovine ne može potrčati u sporazum ako svakodnevno sluša i gleda već pomenuta nacionalistička divljanja, neprimerene izjave, posebno Vučiću potčinjenih Vulina i Dačića, mada ni ostalima nema mane. Dakle, ko će biti u Otvorenom Balkanu? Tri države i po pola BiH, Crne Gore i Kosova? Može li to, s obzirom da se temelji na one četiri slobode – sloboda kretanja roba, sloboda pružanja usluga, sloboda kretanja radnika i sloboda kretanja kapitala?

Evo, recimo, Severna Makedonija, koja je pristupila Otvorenom Balkanu te 2019. godine, a ministar vanjskih poslova Bujar Osmani oglasio se povodom uvođenja sankcija Miloradu Dodiku i poručio kako pozdravlja aktivnosti SAD-a te naglasio kako Severna Makedonija osuđuje svaki čin narušavanja stabilnosti BiH. Odluku o sankcijama protiv Zvonka Veselinovića, biznismena sa severa Kosova, njegovog brata Žarka, Milana Radoičića, potpredsednika Srpske liste, i još deset sa njima povezanih osoba, kao i sankcije Dodiku pozdravili su zvaničnici Kosova. Samo primeri. I opet: treba li da naglašavam da su upravo SAD podržale ideju Otvorenog Balkana? Uostalom, negde iz njihove kolevke je i nikla, data Vučiću, a zagovaraju je najviše Srbi – bilo u Srbiji, bilo u Republici Srpskoj.

Od onog evropskog puta ionako nema ama baš ništa, pa niko ni ne pominje. Čekamo dalje sankcije. Tek smo na početku. Za sada, po ovim taze odlukama, vode Srbi tri na prema jedan, pa se može drviti o svetu koji je protiv Srba, zloj Americi i tradicionalnim neprijateljima Britancima i Nemcima. Osim kad daju pare.

Meni ni ove, ni buduće sankcije, kad dođe do multietničkog spiska, ništa u životu promeniti neće. Ja se još uvek nadam sankcijama na izborima i u domaćem pravosudnom sistemu. Čekam, uzaludno, vladavinu prava. Samo sam radoznala da vidim hoće li onda biti da je to urota protiv Srba, napad na Bošnjake ili podrivanje ionako ugroženih Hrvata. Zatim da iščitivam sa zanimanjem pisma podrške.

Dodik je, eto, izneo najnovije uslove za povratak u državne institucije: poništavanje Inzkovog zakona i da se zemlja i šume vode na entitet, što bi značilo poništavanje odluke Ustavnog suda BiH da se mora doneti zakon o tome na državnom nivou, pa neka krčmi svako svoje. OHR nam je smetnja, kaže, i valja ga ukinuti, pa u tome ima podršku Rusije.

Ma ja bih da podsetim da do 2003. nije postojao nikakav plan o tome kada je pravi trenutak da se zatvori OHR. Kada su o OHR-u videli da aneksi sedam i devet Sporazuma neće biti sprovedeni boga ti pitaj kad, napravljen je dokument Plan provedbe misije OHR-a, ažuriran 2006, pa se Upravni odbor Saveta za implentaciju mira složio da bi OHR odmah trebalo da počne s pripremama za zatvaranje 30. juna 2007. god, kako bi ga mogao naslediti EU Special Representatives (EUSRs). E, ali! Plan su pokvarili izbori 2006, kada se pogoršala politička situacija u BiH. Treba li da napominjem ko je dobio izbore i kakvom retorikom? Kako tada, tako danas dan. Odluka o zatvaranju OHR-a revidirana opet u februaru 2007, datum tranzicije je odgođen do 30. juna 2008. i, konačno, na sastanku 2008. PIC je odlučio da produži mandat visokom predstavniku na neodređeno dok se niz uslova ne ispuni – “5+2” paket – čije se poreklo može naći u Planu provedbe misije.

Odluku o zatvaranju OHR-a mora doneti UO PIC-a jednoglasno. Naglašavam: jednoglasno! Da nagađamo hoće li? I kada, sa svim ovim političkim torturama, nacionalističkim divljanjem i retorikom? Dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre, da podsetim da su članice Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemačka, Rusija, SAD, Velika Britanija, Predsedništvo EU, Evropska komisija i Organizacija islamske konferencije, koju predstavlja Turska. I, uzgred, Upravni odbor saveta za implementaciju mira uspostavljen je u Londonu 8. i 9. decembra 1995. kada je održana Konferencija o provedbi mira. Kina se iz Saveta za implementaciju mira, koji čine 55 zemalja, povukla maja 2000. godine. Priznali ili ne priznali visokog predstavnika, odnosno Schmidta, ostaje Savet za implementaciju mira i njegov upravni odbor.

I šta sad još bilo ko može očekivati u izbornoj godini? Pa da vladajuće stranke blokiraju, a već viđeno, usvajanje budžeta kako ne bi bilo para za izbore. Da ih bojkotuju, ne isplati se, jer opozicija ih neće bojkotovati. Zato će bojkotovati institucije i donošenje budžeta. Ovako im je mnogo komotnije dok se u Federaciji uslovljava (HDZ) usvajanjem izbornog zakona, a vlast oko Milorada Dodika blokira rad državnih institucija.

Doduše, Dodik nastupajući u hrvatskim medijima pominje i treći entitet kao veliki zaštitnik Hrvata, ispravno rečeno HDZ-a, samo malkice zaboravi da toga nema u tom izvornom Dejtonu, kako ga zove i u koji se zaklinje. Zaboravi da to ne bi baš prošlo bez raspakivanja i teritorije Republike Srpske, ma koliko HDZ ne bi insistirao na tome, ali jednom kad se krene u promenu Ustava BiH, ne pita se više samo jedan ili dvojica.

Nadati se boljoj godini nema šanse, kao što velike želje ovde nemaju tu zlatnu ribicu da ih ispuni. Zlatna ribica je ovde zadužena da bude (neutemeljeni) simbol kratkog pamćenja.

No, ja bih makar da se imena svih partija do izbora svedu na ono što one zaista jesu – za početak da se iz imena izbaci ono „demokratska“, jer to nijedna nije. Pa da imamo Stranku akcije i reakcije, Srpsku stranku, Hrvatsku zajednicu i, naravno, da od Saveza nezavisnih socijaldemokrata ostane samo Savez, jer ni nezavisnost, ni socijaldemokratija sa njima veze nema. Možda preimenovati u Dodikov savez. Zatim Fronta, bez demokratska; Narod vs. Pravda; Stranka, bez ono Naša; Socijaldemokratska partija BiH da bude samo Partija, jer im se ekonomski program bazira samo na Federaciji, a socijaldemokratije i socijalne pravde slabo da ima, dok Savez za bolju budućnost može da ostane kao Savez…, gde u prazno mesto treba ubaciti s kim, a ovde bolje budućnosti zadugo nema. Socijalistička partija Republike Srpske neka bude Dodikova savezna Partija Republike Srpske, a Ujedinjena Srpska potpuno da menja ime, pošto to ujedinjena sa etiketiranjem opozicije kao izdajnika ne miriše ni na kakvo ujedinjenje, osim možda da bude PriDodikova Srpska.

Imamo mi tih partija da te mili bog sačuva, samo nigde te demokratije, pa da ne redam dalje.

Eh, teče još jedna rđava godina. Rđav čitluk, rđave spahije.