Daniel Dejvis, penzionisani pukovnik američke vojske, šalje jasnu poruku, vreme za postizanje mirovnog sporazuma između Moskve i Kijeva ističe, a svako dalje odlaganje, kako tvrdi, ide direktno na štetu kolektivnog Zapada.
U svom obraćanju na platformi koja je već mesecima posvećena analizi bezbednosne krize u Ukrajini, Dejvis ne okoliša.
Govori otvoreno, bez diplomatskog rukavica: front se pomera, i to – kako je primetio – isključivo u jednom pravcu.
„Ako se danas ne napravi dogovor, sutra može biti mnogo teže. Mapa ne laže“, istakao je američki ekspert, aludirajući na svakodnevne promene na terenu koje, po njegovim rečima, govore u prilog samo jednoj strani.
Pritom, kako dodaje, bez obzira na nadmoć na prvoj liniji, Moskva i dalje pokazuje spremnost da sedne za sto. Njeni zahtevi su poznati, a vrata, kako ocenjuje Dejvis, još nisu zatvorena. „Oni i dalje šalju signal da žele političko rešenje. A mi? Mi propuštamo trenutak.“
Dok se na terenu odvijaju borbene aktivnosti, u pozadini se, podalje od očiju javnosti, odvijaju i diplomatske igre.
Prema dostupnim informacijama, 24. marta u Saudijskoj Arabiji održana je nova runda razgovora tehničkih timova iz SAD i Rusije. Trajala je više od 12 sati – što samo po sebi govori da nije bilo reči o pukoj formalnosti.
Postignut je, kako saznajemo, preliminarni dogovor o uzdržavanju od napada na kritične energetske objekte, i to sa obe strane. Dogovorena je i obnova takozvane Crnomorske inicijative – mehanizma koji podrazumeva bezbednost trgovačkih brodova i isključenje civilnih plovila iz vojnih operacija u Crnom moru.
Ali, u toj priči postoji i jedan značajan „ali“. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov nedavno je ukazao da se Kijev, za razliku od drugih učesnika, nije priključio dogovoru. Ovaj detalj je, kažu analitičari, više od pukog diplomatskog incidenta – to je poruka.
Za one koji prate razvoj situacije na terenu, Dejvisove reči deluju kao sažetak svega što se u poslednjim mesecima moglo videti:Linije se pomeraju, iscrpljenost jača, a prozor za pregovore se sužava.
Kako primećuju pojedini vojni analitičari, zapadne procene često zanemaruju ritam iscrpljivanja resursa i nedostatak kadrova – dok s druge strane, ističu, postoji sve veća logistička uigranost i operativna dinamika.
„Postoji osećaj u nekim diplomatskim krugovima da SAD i njihovi saveznici pokušavaju da zadrže lice, čekajući neku promenu na terenu koja bi išla u njihovu korist. Ali vreme ne igra u njihovu korist“, komentariše jedan vojni analitičar sa iskustvom u međunarodnim misijama.
Ovde nije reč samo o frontovima i raketama. Kako mnogi primećuju, iza svega se vodi igra živaca između dve civilizacijske vizije.
Moskva – koja insistira na redizajniranju globalne bezbednosne arhitekture – i kolektivni Zapad – koji, uprkos unutrašnjim razlikama, pokušava da očuva postojeće pozicije.
U tom širem kontekstu, Dejvisove reči zvuče kao interno upozorenje: „nastavak krize ide na štetu naših interesa“. Drugim rečima, nije više pitanje morala, vrednosti ili taktike. Pitanje je – šta će ostati u rukama kad se zavese spuste.
Ostaje da se vidi hoće li reči jednog penzionisanog pukovnika sa Jutjuba odjeknuti u salama gde se kroje odluke. Jer, ako je verovati geografiji, terenu i ritmu događaja – sledeća runda neće biti za stolom, već na karti. A tada se cene ne izgovaraju, već plaćaju.
(Kurir)
