Ako imate manje od 13 godina radnog staža ogromne su šanse da ostanete bez penzije

Što se tiče uslova za penzionisanje, pored 15 godina staža, za muškarce je to i 65 godina života, a za žene 63,5. Takođe, bez obzira na pol, građani mogu da odu u penziju i kada dostignu 45 godina radnog staža, bez obzira na to koliko su stari.

Međutim, pomenuto istraživanje UN jasno pokazuje da je i 15 godina radnog staža za brojne građane Srbije nedostižno. Dakle – ko je radio makar i godinu dana manje, ili radio neprijavljen, nema pravo na penziju. Ipak, postoji rešenje, ali samo za one ljude kojima do ispunjavanja ove donje granice fali do dve godine staža. Naime, oni koji su radili 13 ili 14 godina, mogu da zatraže pomoć države.

To rešenje koje nudi Nacionalna služba za zapošljavanje. Kako je nedavno za „Novu“ objasnio dr Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo, „spas“ nudi osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Ovo osiguranje zapravo je jedan od doprinosa koja plaća svaki poreski obveznik, odnosno njegov poslodavac. Dakle, pored zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja, poslodavac isplaćuje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, u iznosu od 0,75 odsto.

U praksi, to znači da građanin koji je radio 13 ili 14 godina, može da bude u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. U tom periodu, građanin prima, svakog meseca, malu naknadu, a Nacionalna služba u tom periodu takođe uplaćuje poreze i doprinose. Nakon te dve godine, ili manje, zavisno od toga koliko građaninu fali do penzije, ostvaren je uslov – penzija je zagarantovana.

Naravno, postoji i caka. Kako ističe Reljanović, postoje specifični uslovi koje građanin mora da ispunjava kako bi uopšte mogao da se nađe u ovoj evidenciji. Jedan od tih uslova je da su doprinosi za slučaj nezaposlenosti bili uplaćivani 12 meseci neprekidno, ili 12 meseci sa prekidima, ali „unutar“ 18 meseci. Takođe, pažnja se obraća i na razlog odlaženja sa poslednjeg radnog mesta. Tako građanin u evidenciji može da se nađe ako je bio tehnološki višak, ako je firma u kojoj je radio prestala da postoji, ako mu je istekao ugovor na neodređeno, a poslodavac ga nije produžio i slično.

„Međutim, ako je zaposleni sam dao otkaz, gubi ovo pravo“, objasnio je Reljanović.

U svakom drugom slučaju, građani Srbije nemaju pravo na penziju, makar ona bila i minimalna.

To znači da, ukoliko je neko bio zaposlen 5, 10 ili 12 godina, a za to vreme njegov poslodavac uredno plaćao poreze i doprinose – državu to ne zanima. Nijedan dinar od iznosa koji je uplaćen u PIO fond – ovaj zaposleni neće dobiti ukoliko nema dovoljno godina staža.

Što se tiče drugih rešenja, za njih građani Srbije moraju dodatno da plate. U pitanju su uplate u dobrovoljne penzijske fondove, bilo privatne, bilo državne.

Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti nalaže da su upravo građani kojima fali do dve godine staža za penziju, jedna od grupa koja ima pravo na korišćenje novčane naknade po osnovu nezaposlenosti.

„Novčana naknada pripada nezaposlenom u trajanju od 24 meseca, ukoliko nezaposlenom do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju“, piše u Zakonu.

Ističe se da korisnik novčane naknade ima šravo na udravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Ipak, ovi doprinosi sadržani su u novčanoj naknadi i plaćaju se na teret lica koje je prima, odnosno građanina koji pokušava da „dogura“ do 15 godina staža. Takođe, naknada može da bude najmanje 22.390, a najviše 51.905 dinara mesečno.

S druge strane, nijedan zakon u Srbiji ne propisuje da se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji su godinama uplaćivani, ali ipak nisu bili dovoljni za sticanje prava na penziju, vrate građanima.