Zamisli koliko je sreće bilo u osobi koja je ovo napisala, osobi koja verovatno nikada i nije držala sprej u ruci.
l zamisli nekog namćorastog čikicu, koji se
nasmejao kada je video da mu je prešarana fasada, čičicu koji je možda vikao na decu, i terao ih, ali mu ni na kraj pameti nije bilo da ovo precrta, obriše.
Ma i da obriše, sreća ostaje upijena u zidu kao i u meni, kada si rekla da si pobedila, da smo pobedili!
l mnogo je imalo u tome Mi, jer si znala koliko smo uz tebe, i to se naslutilo.
Po samom otvaranju vrata, po prvom koraku, po izrazu tvoga lica.. nisi morala ništa da kažeš. Bilo je jasno jer smo navikli na neku vrstu težine. Bilo je energično. Snažno! Nije istrajalo, nažalost.
Ali smo imali tu malu pobedu protiv neprijatelja kojeg nikada nismo videli.
Pa se setim naše poslednje pripreme za Nemačku gde smo poslednji put prespavali pod istim krovom kada si legla uz mene i uzela me za ruku.
Tek sada čujem TO što nisi rekla: “Nikola, mama odlazi, više nikada nećemo imati ovaj trenutak bliskosti”.
A ja ne čujem, zato što verujem da ćemo i to pobediti, niti vidim tvoje suze jer sam ti okrenut leđima, ali osećam stisak ruke… I stežem te još jače, da znaš da smo zajedno jer ne znam šta da kažem. Jer ne znam šta bi to moglo biti, a da ti to već nisi čula. L Ja samo hoću da znaš da razumem, i mrzim letove, i mrzim aerodrome, i mrzim sebe, što ne mogu ništa, za nekoga kome treba sve. Evo, već samo gledam, plačem u sebi, jer pred tobom ne smem.
l dam ti slušalice… da čuješ kakvo to “sranje od muzike slušam”, pa ti pustim Crvenu Jabuku jer me podseća na tebe, i setim se da im je skoro bio koncert i da nismo otišli.
Nisam mali, da negde idem s mamom, a sada bih i na kraj sveta, ali ne mogu pošteno ni da izađem iz sobe, a da mi tišina ne udari šamar i kaže kako sam morao bolje… a nisam…
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
