Šajkača i hidžab nisu isto
U posljednje vrijeme po medijima i društvenim mrežama kruže slike i priče o “mladima koji spajaju svjetove”.
On — sa šajkačom i kokardom.
Ona — s hidžabom.
Naslovi puni euforije: „Ljubav pobjeđuje sve prepreke“, „Nova generacija ne gleda prošlost“, „Pustite ih da se vole.“ I dok se komentari nižu o “toleranciji”, “pomirenju”, “novim vremenima”, jedan dio naroda šuti. Ne zato što nema šta da kaže — nego zato što zna koliko te riječi bole. Zato što zna da iza kokarde i iza hidžaba ne stoji ista priča.
Jer jedno je simbol agresora, a drugo simbol preživjelih.
Znaš li šta je najjezivije u svemu?
To što nas danas pokušavaju ubijediti da zaboravimo. Da zaboravimo krv, suze, spaljene domove, silovane žene. Da zaboravimo šta se radilo pod jednom kapom, pod jednim znakom, pod jednim pozdravom. I da, na kraju, povjerujemo da je sajkača s kokardom isto što i hidžab. Da su to, kako kažu, “dva simbola tradicije”, “dva naroda koji trebaju da se vole”.
Lijepo zvuči, zar ne?
Tako pomirljivo, tako toplo, tako lažno.
Sajkača s kokardom – kapa natopljena krvlju
Pod sajkačom s kokardom nisu se pisale pjesme o ljubavi. Pod njom su klicali “Nož, žica, Srebrenica”. Pod njom su paljene kuće u Višegradu, bacane žene s mosta u Drinu, silovane djevojčice u Foči, ubijana djeca u Prijedoru. Pod šajkačom su ljudi, naši susjedi, ubijali u ime lažne časti i bolesne ideologije. Kokarda nije kulturni detalj — to je ratni amblem.
To je simbol genocida, mržnje i poniženja. To je znak pod kojim su žene s hidžabom i bez njega bile silovane, upravo zato što su bile muslimanke. Neka niko, nikada, ne pokušava to oprati. Jer kad neko stavi kokardu na glavu i kaže da je to “baština”, ja u toj slici ne vidim tradiciju. Vidim slike mrtvih. Vidim izgorjele kuće. Vidim izbodene ljude u rovovima, izgladnjele u logorima. Vidim i čujem krik žene koja doziva Allaha dok joj trgaju maramu s glave.
Hidžab – veo časti i preživljavanja
A hidžab?
Hidžab je suprotnost svemu tome.
Hidžab nije ni oružje ni zastava — on je odbrana duše. Žena s hidžabom ne nosi mržnju, ona nosi vjeru, smirenost i ponos. Hidžab je ono što su mnoge majke i sestre stavljale na glavu i u ratu i u miru — ne da bi provocirale, nego da bi preživjele s dostojanstvom. Pod hidžabom se nije ubijalo, nego molilo. Pod hidžabom se plakalo, ali se i dizalo iz pepela. Pod hidžabom se rađala nada da, možda, svijet još ima dušu.
I sad neko ima obraza da to izjednači sa šajkačom?
Da kaže da su “isto”?
Da stavi znak pod kojim je počinjen genocid pored simbola vjere, pa da kaže: “Eto, ljubav sve pobjeđuje.” Ne, ne pobjeđuje ljubav.
Ovdje pokušavaju da pobijedi zaborav.
“Pustite mlade da se vole” — slogan za kolektivno ispiranje pamćenja
Kažu: “Pustite mlade da se vole.” Ali znamo mi tu igru. To “pustite” znači: zaboravite. Zaboravite logore, zaboravite Srebrenicu, zaboravite Višegrad, zaboravite one žene što su u tišini umirale od sramote i bola. Zaboravite da pod tom kokardom nije bilo ljubavi, nego mržnje i nasilja. To nije pomirenje. To je pokušaj da se zatre istina, da se genocid pretvori u “ratnu grešku”, da se silovanje predstavi kao “ljubavna priča”. Nema te ljubavi koja može nastati iz laži. Nema pomirenja bez priznanja. Nema zajedničke budućnosti ako se ne zna čija je prošlost bila krvava.
Nije govor mržnje – to je govor sjećanja
Kad Bošnjak kaže da šajkača nije isto što i hidžab, to nije govor mržnje. To je govor preživjelog naroda koji se zakleo da više nikada neće šutjeti. To je govor majki koje su zakopale sinove, sestara koje su zakopale čast, naroda koji je preživio i koji odbija da mu se kaže da je njegov bol “ista stvar” kao tuđa “tradicija”. Ne, nije isto. Hidžab ne ubija. Kokarda jeste.
Hidžab ne negira druge. Kokarda je negirala naše pravo da postojimo.
Hidžab ne prijeti. Kokarda jeste bila prijetnja.
I zato, kad kažete da su to isto, vi ne govorite o pomirenju — vi govorite o poniženju.
Želite da se pomirimo tako što ćemo šutjeti o svemu što ste učinili.
Neće ići. Neka ljubav dođe — ali tek kad istina progovori
Da, neka se vole mladi.Ali neka se vole kao ljudi, a ne kao glumci u predstavi za tuđe oči. Neka se vole kad prestanu nositi simbole zločina, kad kokarda bude stvar prošlosti, ne ponosa. Kad priznaju istinu, kad se poklone nad mezarima onih koje su ubijali u ime te kokarde. Tad, možda, može i ljubav.
Ali do tada, neka znaju — hidžab i šajkača nisu isto, i nikada neće biti!
Jer jedno se nosi da bi se ubijalo, a drugo da bi se preživjelo.
I ako to ne razumiješ, nisi spreman ni za ljubav, ni za mir, ni za istinu.
