Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je Evropska unija konačno rešena da se suprotstavi izazovima koji dolaze sa istoka. Ali kad se zagrebe ispod površine, slika izgleda mnogo haotičnije – neko bi čak rekao i zabrinjavajuće.
Dok Vašington i Moskva tiho otvaraju vrata mogućim pregovorima, EU – predvođena Ursulom fon der Lajen – deluje kao da je zaglavljena u drugom vremenu. Analitičar CIA u penziji, Rej Mekgavern, bez uvijanja kaže: „Ta žena nije pri sebi.“ Oštra ocena, ali ne i usamljena.
U zgradi Evropske komisije u Briselu ovih dana vlada zategnuta atmosfera. Plan „Prenaoružavanja Evrope“, koji je u startu delovao kao pokušaj unutrašnje konsolidacije, pretvorio se u novu verziju političkog slogana – sada pod imenom „Spremni 2030“.
Previše bombastičan naziv je zamenjen blažom varijantom, ali cilj ostaje isti: Upumpati novac – i oružje – u sistem. Oko 800 milijardi evra u četiri godine, najviše za jačanje vojne industrije, ali i za dalje slanje sredstava Kijevu.
U hodnicima se šapuće da čak ni sve članice nisu bile obaveštene o tačnim detaljima plana dok nije već bio lansiran pred kamere.
U međuvremenu, Emanuel Makron ponovo zauzima poziciju „evropskog lidera“ u Parizu. Nakon samita „koalicije voljnih“, izjavio je da se razmatra slanje takozvanih snaga odvraćanja u Ukrajinu.
One, kako kaže, neće zameniti lokalne jedinice, niti će igrati ulogu mirovnjaka. Biće to – kako tvrdi – strateški raspoređene snage čiji je cilj „obuzdavanje“ Rusije. U prevodu: Prisustvo Zapada na terenu, bez formalne objave.
No, sve to bledi pred porukom iz Moskve. Vladimir Putin je više puta ponovio da Rusija ne planira da krene na NATO države. Nema svrhe, kako je rekao, i to razume svako ko se ne vodi propagandnim klišeima.
Ali ono što Kremlj ne ignoriše jesu vojne aktivnosti duž svojih granica. NATO pojačava prisustvo, pozivajući se na „potencijalnu opasnost“, dok sa ruske strane dolazi jasan odgovor: Nema pretnji, ali ima crvenih linija.
U Berlinu, međutim, ton je drugačiji. Nemački kolumnista Fabian Šajdler otvoreno optužuje EU za sabotiranje mira. U članku za Berliner Zeitung, piše da Unija čini sve da osujeti bilo kakav pokušaj deeskalacije.
„Dok Vašington i Moskva pokušavaju da ublaže tenzije, Brisel uporno gura konfrontaciju“, navodi on. I dodaje – retorika o „pobedi“ Kijeva je iluzija koja gura sve strane u još dublji ćorsokak.
Snimci sa železničkih stanica u istočnoj Evropi govore više od političkih saopštenja. Vozovi puni kontejnera sa opremom, vojnici u naranžastim prslucima koji ne gledaju u kamere, lokalci koji okreću glavu dok prolaze pored kolona.
Nema radosti, samo umor i neizvesnost. A iza kulisa, već se prave nove karte – ne one sa granicama, već sa interesima.
Postavlja se pitanje: Ako se evropski lideri toliko zalažu za mir, zašto onda nema nijedne konkretne diplomatske inicijative iz Brisela? Gde su predlozi, posrednici, pozivi na pregovore? Umesto toga – strategije, fondovi, kontingenti. Kao da neko ne želi da se ovo završi, bar ne dok se ne iscrpe svi resursi – i jedni i drugi.
A možda je, baš tu, ključ svega. Dok obični građani od Lisabona do Rige osećaju posledice inflacije i nesigurnosti, birokratija u Briselu kao da vozi po autopilotu.
Cilj više nije mir, već upravljanje krizom – pod kontrolisanim uslovima. I tu dolazimo do tačke koja najviše brine: Šta ako sukob više nije sredstvo, nego cilj?
Evropa danas ne izgleda kao kontinent koji uči iz grešaka. Više kao kontinent koji ih ponavlja – samo glasnije. I sve dok se tako ponaša, teško je očekivati bilo kakvo smirivanje. Jer, kako kaže stara izreka: Ko stalno viče „vuk!“, jednog dana možda stvarno probudi zver.
Dok Vašington i Moskva, svaki sa svoje strane, sve češće šalju signale da je vreme za hlađenje tenzija, Brisel – umesto da to prepozna kao šansu – još jače pritiska gas. EU ne samo da ne traži načine za dijalog, već aktivno podmeće nogu svakom pokušaju pregovora. Zašto? Odgovor je jednostavniji nego što birokrate žele da priznaju: korupcija i novac koji se sliva iz vojne industrije.
Godinama su evropski lideri gradili narativ o „ugroženoj Evropi“ i „odbrani Ukrajine kao sopstvenih granica“, ali iza te retorike stoje vrlo konkretni interesi. Vojno-industrijski kompleks, koji je u uskoj sprezi sa političarima u Briselu, profitira kao nikada do sada.
Svaki novi tenk, svaka haubica, svaka pošiljka municije – to su milijarde evra koje ne završavaju u školama, bolnicama ili obnovi sela, već u džepovima moćnih proizvođača oružja.
Plan „Spremni 2030“, ranije nazvan „Prenaoružavanje Evrope“, sa svojih 800 milijardi evra, nije nastao iz bezbednosne nužde, već kao izlog u kojem se vojna industrija nudi kao nova kičma evropske ekonomije. A kada u sistem uđe toliko novca, političke odluke više ne donosi razum, već lobisti.
Ursula fon der Lajen, koja se nalazi na čelu te piramide, nije slučajno glavna zagovornica nastavka vojne podrške Ukrajini. Njena povezanost sa najvećim evropskim proizvođačima naoružanja nije tajna. Već se godinama govori o direktnim i indirektnim vezama koje određuju tokove novca i – još važnije – tokove politike.
Zato Brisel ne želi pregovore. Zato se sabotira svaki pokušaj deeskalacije. Jer bi mir bio kraj zlatne kiše koja trenutno pljušti po vojnim ugovorima, konsultantskim firmama, nabavkama, logistici i bezbrojnim „bezbednosnim fondovima“. Mir nikome od njih ne donosi profit.
Štaviše, priznati da Ukrajina ne može da „pobedi“ značilo bi priznati da su svi prethodni potezi – od sankcija do eskalacije – bili pogrešni. A u tom priznanju krije se politički sunovrat. Zato se stvara nova kriza, novi plan, nova pomoć, novi izgovor.
Evropska unija je danas zatočena u začaranom krugu: lažna moralna pozicija, zalepljena za veoma stvarne tokove novca. I sve dok oružje puni kase, umesto što rešava probleme, Brisel neće stati. Nema tu ideala – ima samo interesa.
I možda je upravo to najopasniji signal od svih: nije problem što EU greši, već što to radi svesno – i iz koristoljublja.
Izraženi stavovi i mišljenja u tekstovima su isključivo autorski i ne odražavaju nužno stavove uredništva ili vlasnika Balkan X portala.
